Историја Славије је у правом и пуном смислу ријечи историја спорта БиХ, па самим тим и историја спорта Републике Српске. Прије него што је основана Славија на просторима БиХ било је нешто мало ''службене'' туристике и ловачког спорта. Спортских друштава и спортских савеза, којима би био циљ физичко-спортско одгајање, није било.... Остала су свједочења да се фудбал играо у Мостару 1903. године. Извјесни Бернард Лејхнер донио је те године у Мостар фудбалску лопту из Будимпеште. Он је ту лопту поклонио синовима Алфреду и Оскару који су са својим вршњацима играли свакодневно. Нису знали правила, нису били вјешти, али су ипак играли !

Славија је рођена

Фудбал на просторима Босне и Херцеговине почиње организовано да се игра 1908. године. Баш те године су ђаци сарајевске гимназије боравили у Загребу гдје су се упознали са правилима фудбалске игре. Они су из Загреба донијели прву фудбалску лопту. Међу наистакнутијим тадашњим сарајевским гимназијалцима били су Феодор Лукач, Емил Најшул, Стево Јокановић, Здравко Јефтановић..... Они су били иницијатори оснивања првог фудбалског клуба на просторима Босне и Херцеговине. Клуб је добио име ''Средњошколски спортски клуб'' – формиран је 1908. године.
Била је то тешка година за све народе у БиХ, а нарочито за српски народ. Те 1908. године извршена је анексија БиХ и баш тада се појачано будила национална свијест међу ђацима. Јављале су се напредне идеје, па и оснивање спотског клуба, иако је то било забрањено. У то вријеме у Сарајеву није било никаквих факултета нити Универзитета. 
Постојала су два културна центра: Гимназија и Хотел ''Европа'' у којима су полазиле све културне активности. Управо у хотелу ''Европа'' свој коријен је заметнуо организован шах, организована атлетика, смучање, фудбал....Син власника ''Европе'' Здравко Јефтановић са друговима Феодором Лукачем, Емилом Најшулом, Светом Геровцем.... основао први спортски клуб у Сарајеву и цијелој БиХ. Дакле, први спортски клуб који је основан у Сарајеву био је у ствари ''Славија''. Разумије се, клуб није имао официјелног карактера, а према томе ни јавно руководство, него се тајно сматрао његовим предсједником Феодор Лукач, а блајник Здравко Јефтановић. Чланарина је била једна круна мјесечно. У првој оснивачкој групи Славије (у почетку Ђачки спортски клуб) били су омладинци – Лукач, Најшул, Јефтановић, Јокановић, Сулејманпашић, Радовић, Геровац, Бугарски, Самарџија, Караман, Зовко, Човић, Матановић.... 

Прва лопта

Када су чланови из спортских ревија и новина спознали да фудбал оснива све више земаља и да је то игра која поред физичког развијања погодује и разоноди, почеше се ђаци упућивати у фудбалска правила. Клуб је тада набавио једну лопту из Прага, копачке из Загреба и узе боју дресова Славије из Прага, тако да већ у прољеће 1909. године године Славија поставља регуларну фудбалску чету, али још увијек далеко од праве фудбалске игре. Тек, доласком 48. бечког пјешадијског пука у Сарајево с којим је дошао фудбалер Бечког Рапида Хармер, почиње прави фудбалски спорт да се развија у Сарајеву. Како је терен иза Државне штампарије био мален потражили су ново игралиште у Сарајевском Пољу, на војно вјежбалиште на Ченгић Вили.

Игралиште није било ограђено, нису постојали ни стални голови, па су младићи за сваки тренинг и за сваку утакмицу морали из града носити тешке балване са крампама и лопатама, као и мреже, лопте и остале реквизите. Славија је у почетку играла под именом ''Средњошколски спортски клуб'' из којег ће касније изнићи још неки клубови као САШК и Макаби. У почетку је најтеже било наћи противнике за одигравање утакмица, а прве су биле против војника Бечлија, који су били на служби у Сарајеву. 
Тадашњи центарфор Бечлија Хармер био је први учитељ, фудбалерима Славије. Тако је ишло прве три године – 1908, 1909 и 1910. а сљедеће 1911. проведена је потпуна клупска организација. Клуб је имао 24 фудбалера, наступао је са двије екипе. Прву чету сачињавали су, голмани Јанковић и Малишевић, бекови Најшул и Петровић, халфови Сулејманпашић, Бугарски и Бајер, напад Лукач, Геровац, Јокановић, Радовић, Јефтановић. Друга чета: Варићак, Мишковић, Самарџија, Бранисављевић, Тоукалек, Орлић, Поповић, Херман, Ваш, Штегер, Врињанин, Блажевић. Исте године клуб је отпутовао на турнеју у Сплит. Чекала га је утакмица са Хајдуком, али за домаћина се појавио неочекиван проблем, није знао како плакатирати име екипе из Сарајева. Неко је духовито предложио ''Осман'' и под тим именом је одиграна прва утакмица ван Сарајева. Током балканских ратова 1912. и 1913. године развио се у клубу национални-југословенски покрет тако да је ''Осман'' све више поред спортског добијао и национални карактер.

Пред први свјетски рат у Босни, па наравно и у Сарајеву је прокључало. У нарочито тешком стању нашао се српски народ, а сав тај терет осјећао се и у спорту. У Клубу је дошло до расцјепа. Прво су се од ''Османа'' одвојили млади хрватски фудбалери који су приступили раније основаном ''Хрватском спортском клубу'' који ће касније добити име САШК. Готово сви остали омладинци закључили су да од ''Османа'' створе ''Српски спортски клуб''. Међутим, пред те младиће се испријечила администрација, односно тадашња власт. Угледни представници Клуба др Душан Јефтановић и Јово Шошић борили су се да нови клуб добије јавно-правни статус. Нису успјели у тим жељама пред влашћу која није била благонаклона српским идејама. Ипак, то није спријечило ''Српски спортски клуб'' да развије своје успјешне активности, али тешкоће пред којим се нашао ''Српски спортски клуб'' ујединиле су све његове чланове и симпатизере. 
Полет се осјећао на сваком кораку. Из тог пожртвовања и самопрегора ''изникло'' је ново игралиште код ''Чурчић-Виле'' које је задовољавало тадашње услове и потребе фудбалске и атлетске екипе. Али, радост због изграђеног терена неће дуго потрајати. Убрзо ће доћи до сарајевског атентата па ће се на српски народ сручити велико страдање што ће у пуној мјери осјетити и ''Српски спортски клуб'' као и остале српске инситуције и радње. Игралиште је руља разорила, а сав инвентар спалила. Неки чланови клуба су домах похапшени, док су неки силом послати у окупаторску војску на фронт. Тиме је повремено престао да дјелује Српски спортски клуб (Славија). Након завршетка првог свјетског рата (1918) вратили су се из војске и интернације многи младићи, чланови клуба, па су са заједно са млађим друговима који су остали у Сарајеву одлучили да обнове ''Српски спортски клуб''. Тада није изабран посебан одбор за обнову Клуба него су функције обављали сами играчи. Носиоци тих активности били су С. Лукач, Б. Векић, Д. Скочајић, Ж. Праштало, М. Катић, Г. Шаренац, А. Спајић, Самовуковић, Лугоњић, Бајер, Малешевић, Самарџија....Године 1919. изабран је Одбор који је предводио професор Н. Вујичић. Било је јасно да без игралишта нема ни Клуба ни фудбала. Због тога су Славија, Хајдук и САШК одлучили да заједнички направе игралиште на Скендерији. Клуб је био по националној орјентацији српски, али је гајио југословенску идеју и 1921. године мијења име у Спортски клуб Славија. Била је то логична посљедица свеславенске оријентације његових чланова. 
Поред почетних материјалних неприлика Клуб се у наредном периоду налазио у тешкој борби са тадашњим Сарајевским фудбалским подсавезом који је вршио систематско гушење Славије и Хајдука. Ова два клуба нису могли играти Првенство сарајевског подсавеза у нормалним условима. Славија и Хајдук су у тешкој и неравноправној борби послије петогодишњих напора успјели да збаце стари Подсавез. Прво је регаовао Југословенски ногометни савез у Загребу који није више могао да посматра лакрдију која се догађала у Сарајевском фудбалском подсавезу па је завео принудне мјере. Затим је одржана ванредна Скупштина Сарајевског фудбалског подсавеза 12. аугуста 1928. године на којој је побиједила ''опозиција'' Славија – Хајдук. Тада је Славија кренула путем великог успона. Већ сљедеће године постаје првак Сарајевског подсавеза и учествује у квалификацијама за првенство Југославије. Њени фудбалери су од тада најбољи у Сарајеву и БиХ, њихов успон је незаустављив из године у годину па су 1940. били пред титулом државног првака. 

Паде славни Ференцварош

Круна свих Славијиних успеха у њеној стогодишњој историји је побједа у Сарајеву против мађарског првака Ференцварош у Средњоевропском купу 1940. године 3:0 што је у Европи одјекнуло као сензација. У то вријеме Ференцварош је био један од најбољих европских тимова, а Мађарска званично вицешампион свијета у фудбалу. Долазак славног Ференцвароша био је празник над празницима у Сарајеву, а стадион Славије на Марин Двору био је претијесан да прими све оне из разних крајева БиХ који су жељели уживо посматрати меч са прваком Мађарске. Њих осам хиљада имало је среће да се угура на стадион, нису жалили мјесечну плату за улазницу, а неколико хиљада је меч пратило са оближњег брда. Јунак побједе Славије био је Милан Рајлић. Он је крунисао побједу Славије трећим голом, снажним шутом са десетак метара. Била је то тема дана не само у Сарајеву, БиХ, већ у Југославији и цијелој Европи. 
Славија је била узорна спортска породица, српски клуб у којем су играли и Хрвати, Муслимани, Јевреји, Мађари, Чеси, Аустријанци, Њемци.... 
Славија је у том периоду дала низ сјајних фудбалера као што су Брајевић, Дукић, Хрисафовић, Калембер, Булат, Гавриловић, Сабо, Мухибић, Докић, браћа Рашид и Асим Њемчевић, Начевић, Влак, Хелд. Под стручним вођством Ристе Шошића стасали су многи Славијини јуниори који ће годинама носити њен дрес, играти и за репрезентацију Сарајева, а неки и за репрезентацију Југославије. Тако су из тог подмлатка изашли Загорац, Крњајић, Марић, Остојић, Матекало, Манула, браћа Бајагићи, Станковић, Шипка, Дивчић, Шалипур, Рајлић, Видовић, Боснић, Јовановић, Џајић, Радојчић, Тошић....
У репрезентацији Краљевине Југославије играли су Загорац и Рајлић. Највећи домет постићи ће Славијин јуниор сада покојни Бранко Станковић који ће послије другог свјетског рата заиграти у Црвеној Звезди и репрезентацији Југославије и који ће постати један од највећих фудбалера на Балкану. Звјездане тренутке ће доживјети Славијини јуниори Предраг Џајић у Црвеној Звезди и Флорјан Матекало у Партизану, а голман Миро Радојчић ће постати један од највећих новинара на овим просторима. 

Последња утакмица

Дакле, 30. марта 1941. године играла је Славија последњу првенствену утакмицу на стадиону на Марин Двору против БСКа. Тај стадион ће заувијек нестати и на његовом мјесту ће послије рата бити подигнуте стамбене зграде. Од фудбала ту више није било ни трага. Око 3000 људи на само стадиону и још толико около, жељело је да поздрави асове из Београда, али су отишли разорарани. Поред пораза од 1:0, екипе нису играле у стандардним саставима, а сама игра била је испод просјека уз добро суђење судије Арнаутовића из Бања Луке. И прије сусрета знало се да је првак БСК са шест бодова више од Југославије. Трећа је била Војводина и ове екипе директно су се пласирале у завршницу државног шампионата који је требао да стартује 06. априла 1941. године. Славија је у Српској лиги заузела претпоследње (девето) јесто и тако би у наредном првенству, да је одиграно, морала да игра квалификације за попуњавање Српске лиге. Било је то и највеће, непријатно, изненађење фудбалског првенства Југославије за 1940/41 годину које није довршено. Како је познато, умјесто лопти које су требале да скакућу по фудбалским теренима Југославије тог 06. априла 1941. године, нашу земљу су у рано јутро заузеле њемачке бомбе. Рат је прекинуо све спортске активнсоти радости љубитеља фудбала. Крвава драма у нашој земљи трајала је четири године. У тој борби погинули су много млади људи, од којих бројни фудбалери и фудбалски радници. Међу њима и доста Славијиних играча, активиста и навијача. Један од њих је послије рата проглашен за народног хероја. Био је то Рато Дугоњић, исти онај младић који је пред рат успјешно носио Славијин дрес у коме је постизао лијепе голове. Своју последњу утакмицу у дресу Славије Рато Дугоњић је обукао 30 маја 1937. године против Љубљане у Љубљани. 

Пут до Ференцвароша

Пут до успјеха и изласка у Европу, није био нимало лаган за Славију. Покушаћемо тај њен трновит пут и честе кланове према њој, али и борбу против истих приказати кроз наредне године такмичења па све до њеног гашења. Напредак Фудбалског клуба Славије најбоље се уочава упоређеивањем података из претходних сезона. Прва екипа је 1922. године одиграла 23 утакмице, 1923. године 32, 1924. године када је у јесен Славија испала из Првог разреда Сарајевске подсавезне лиге 29 утакмица.. Наредне, 1925. године 41 утакмицу, добила 25, изгубила 10, играла неријешено 6. Од тога играла је 15 утакмица са клубовима са стране. Гол разлика била је 134:69. Била је сезона када је Славија кренула поново стазом успона и вратила се тамо гдје јој је мјесто. Сезону је започела 12. фебруара одржавањем прве конституирајуће сједнице Управног одбора на којој је изабран први човјек фудбалске секције Валентин бајо Замбал, а за његовог замјеника постављен је Ђука Поповац. Кадровски јача у такмичарску сезону, и након тромјесечне зимске паузе била убједљива против градског ривала Спарте 6:0 (4:0).Већ смо споменули да половином фебруара, Клуб купио материјал и поставио трибину на новом игралишту. Коштала је 60.000 динара и монтирана на западном дијелу стадиона према Земаљском музеју. Деветог маја услиједила је свечаност отварања стадиона. Музика свира марш, по коме пред препуним трибинама дефилују Славијине секције – Фудбал, Лака атлетика, Хазена, Туристика, Смучање. Предсједник Славије доктор Емил Најшул поздравља преко мегафона највишег покровитеља спорта, његово височанство Краља Александра И. Уз громогласне повике: ''Живио'' ! музика интонира химне, а уз топосвке плотуне развиле су се државна и Славијина застава. Испред Југословенског фудбалског савеза доктор Шушњар честита Славији на успјеху, истакавши да је саградила један од најљепших стадиона у Европи. А онда, на стадион излазе фудбалери Славије и САШКА, који ће касније постати љути градски ривали, а меч неочекиваано добија САШК 6:2. У прољеће 1925. године одигран је други дио првенства у Другом разреду Сарајевскеподсавезне лиге у којој је поред Жељезничара и Баркохбе наступила и Славија једини пораз Славија је имала од Жељезничара 1:0. Баркохба не долази на мегдан Славији која меч добија службеним резултатом 3:0 па у јесен поново прелази у Први разред Сарајевске подсавезне лиге. Успјех су остварили: Ракић, варатановић, Калембер, Секуберет, Булат, Дукић, Радосављевић, Векић, Луцић, Шкаљић, Катић.
Популарност Славије расла је вртоглаво. Услиједила су бројна гостовања и одигравање утакмица у Суботици, Дубровнику, Мостару и Београду, а онда од јесени кренула у борбу за бодове у првом разреду Сарајевске подсавезне лиге. 
Током 1926. године Славија је одиграла 44 утакмице, од тога са склубовима са стране 13, побиједила је у 24 сусрета, 14 изгубила, 6 играла неријешено. Нешто слабији скор је проузрокован много јачим и и бољим ривалима него протеклих година. 
На отварању сезоне 20. фебруара 1927. године опет исти противник као прошле године. Сарајевска Спарта је овог пута поражена 1:0, за разлику од оних 10:1. Љубитељи фудбала с нестрпљењем су очекивали почетак сезоне, иако су Славија и Хајдук најавили да неће наставити првенство због неправилног рада Подсавеза. У интересу фудбала пристали су да играју и баш они одиграше на отварању сезоне 06. марта 1927, а Славија меч добила 2:0 головима Крезића и Левингера. У последњем прољећном колу Славија је уз слабо суђење судије Штрауса из Сарајева, 08. маја 1927. декласирала Жељезничар 5:0. Голове су постигли Сабо два, Гавриловић, Крезић и Павлић по један. Након шест кола САШК је био први са 9, а Славија иако знатно играчки слабија друга са 8, испред Хајдука са 7 и Жељезничара без бодова. Међу угледним екипама које су гостовале у Сарајеву биле су 15. маја београдски Сокол (5:2) и на Видов дан 28. јуна славна бечка Аустрија. Новине су биле пуне осуда на судију Фелвера који је означен као главни кривац за пораз Славије 3:2. Славија је у јулу припремајући се за Првенство Сарајева одиграла 3 утакмице, а она друга против Марсоније из Брода (5:1) остаће упамћена по дебију бека Славка Загорца који ће касније постати легенда и један од најбољих предратних југословенских играча чије име у наредних 15 година није силазило са новинских стубаца.
Почетак јесење сезоне обиљежио је 07. аугуста 1927. године буран дерби са Сашком и побједа Славије 3:1. Исти противници су касније одлучивали о јесењем прваку Сарајева, односно БиХ, како су многе новине тада писале. Виђен је само један гол у мрежи САШК-а, стријелац Петровић и Славија је била јесењи првак. Славија се од 1927. године опростила првенственом утакмицом у Ковачићима и високим тријумфом против Спарте 6:0. Тако је Славија завршила јесењи дио првенства на првом мјесту са 10 бодова, испред САШк и Хајдука по 7. Тада је Фудбалски савез ступио на сцену и изван зеленог терена, за зеленим столом, почео да кроји табелу. Тај савез је узимао себи за право да ради шта хоће и кад то пожели. Сада су одлучили да Славији пониште двије утакмице и да јој узму јесењу титулу, што је изазвало велико узбуђење међу присталицама Славије. Тим поводом Управни одбор С. К. је одржао пленарну сједницу и једногласно констатовао да овако важна питања мора да расправља највећи форум, то јесте главна скупштина, ради чега је заказана ванредна главна скупштина у Зимској башти Хотела Европа на којој се расправљало о Одлукама Подсавеза. Према писању др. Најшула, на почетку 1928. године, Југословенски ногометни савез је усвојио жалбу Славије која се односила на скандалозну одлуку Сарајевског Подсавеза да поништи првенствену утакмицу са Хајдуком коју је добила 3:1.
Славија је у 1927. години одиграла 38. утакмица, постигла 128, а примила 67 голова. Побиједила је 25 пута, изгубила 11, неријешено играла 21 пут. Осам утакмица је одиграла с аклубовима изван БиХ, четири добила, четири изгубила, а од тих осам, двије су међународне. 
Нову сезону 1928. године поново отварају Славија и САШК. Дерби је одигран 22, јануара и меч је завршен 1:1. Изједначујући гол за Славију постигао је Саламуновић директно из корнера. Славијино прољеће у 1928. години било је лијепо и протицало је у побједоносној атмосфери. Нови окршај са Сашком могао је директно да одлучи првака. Славији је био потребан само један бод, али пред више од четири хиљаде гледалаца до њега на стадиону у Ковачићима није дошла и довела титулу у питање. Неколико дана послије Славија одлази на турнеју по Београду, игра са Јединством и головима Докића и загорца добија 2:1, а потом губи од БСк-а 6:0. По повратку Славија је у Завидовићима играла са Кривајом и побиједила 5:1. Услиједио је позив из Сплита од шампиона државе Хајдука и 19. априла било је 4:1 за Хајдук, а дан касније 3:1. У јулу мјесецу Славија игра у Мостару на прослави – 10 година Југословенског шпортског клуба. Првог дана побиједила је ЈШК 2:1, а другог истим резултатом изгубила од Хајдука. 21. јула Славији у госте долази београдско Јединство против којег заслужено слави 3:0 (Р. Њемчевић, Петровић и Калембер. Још једном су испливали проблеми у сарајевском фудбалу који се тих година гомилали узроковани накарадним саставом Подсавеза и његовим радом. На те негативности упозоравао је предсједник Славије др Емила Најшул, али се моћници Сашка који су у Савезу створили чврст клан и нездраве односе нису превише обазирали. Међутим, ногометни савез (зтако се тада звао Фудбалски савез Југославије) ставио је на Скупштини 21. октобра 1928. године на дневни ред тај проблем и делагти из читаве земље осудили рад бившег Сарајевског подсавеза. Тада су суспендовани Колетић, Штраус, Фелвер и Гавриловић. . Проблеми у Сарајевском фудбалском подсавезу су толико кулминирали да је Југословенски ногометни савез морао да укине ту клановску организацију и формира Пословни одбор који ће дјеловати као оперативно тијело до нових избора и дао му задатак да припреми ванредну скупштину. Одржана је, а нарочито запажена била је дискусија др најшула који је аргументовано критиковао криминални рад бивше Управе Подс
Последњу првенствену утакмицу у јесењем дијелу одиграла је Славија у Ковачићима са Хајдуком 16. децембра (2:2), а захваљујући бољој гол разлици постала је првак испред Хајдука. Према биљежењу предсједника и једног од оснивача Славије, др. Најшула 31. децембра 1928. године, Славија је у тој години одиграла 52 утакмице, добила 34, ремизирала 5, изгубила 13. Постигла је 235, а примила 76 голова. Са вањским клубовима Славија је одиграла 12 утакмица, у Сарајеву 3, изван Сарајева 9, постигла је 29, а примила 23 гола. 
Првенствене борбе у 1929. години почеле су 24. марта. Славија је на своме стадиону дочекала Жељезничар и побиједила са 4:0 (Р. Њемчевић два пута, а Загорац и Остојић по једном). Своју најважнију утакмицу у 1929. години Славија је имала 14. априла против фаворизованог Хајдука. Након јесени имали су исти број бодова, Славија је успјела побиједи Хајдука 2:0 головима Докића у 42 и 77. минути, и коло прије краја првенства, осигурати титулу. Последње коло 21. априла са ривалом Сашком није одлучивало ништа, али се Славија није опустила и била је увјерљива 5:0. Са два бода вишка од Хајдука имала је 11 побједа и само један реми, дакле без пораза, уз постигнутих 76, а примљена свега 3 гола. У таквој атмосфери Славија је прославила свој велики јубилеј: 20 година постојања и успјешног рада. Тако је одлучио клуб иако је се јубилеј навршио годину дана раније. Велика прослава почела је током Васршњих празника, 05 и 06. маја, а наступе су имале све селекције Славије. Сајевски фудбалски подсавез одлучио је 1929. године да се првенство поново игра по разредима и клубови су били подијељени у Први и Други разред. Славија је као првак бранила титулу и 29. септембра приредила сензацију поразом од Жељезничара 1:0 на отварању нове сезоне. Нардни испит био је пуно бољи завршен је побједом против хајдука 3:1. Остаће забиљежена и висока побједа против сарајевског Борца 10. новембра, коју је Славија добила са чак 16:0. У 1929. години СК Славија одиграла је 29 утакмица. Побиједила је 21, изгубила 7, играла неријешено 1. Постигла је 115, а примила 43. гола.
Година 1930. опет у знаку Славије. Послије прошлогодишњег тријумфа у Сарајевској лиги одбранила је титулу побиједивши у одлучујућој утакмици 06. априла, Хајдук 5:2.
Исте године Славија први пут игра у Првенству Југославије од 07. септембра до 09. новембра. Играла је у Сплиту гдје је поражена 3:1 од Хајдука, у београду против БСКа који је у то вријеме у својим редовима имао голгетера једног Мошу Марјановића, чувено десано крило Александра Тирнарића, халфове Арсенијевића и Јовановића па пораз од 5:2 није био разочарење. Потом је Славија изгубила од загребачке Конкордије 3:1, а прва побједа услиједила је против Славије из Осијека 3:2, да би прави бродолом у Сарајеву доживио сплитски Хајдук 4:0, а 19. октобра у сарајеву успијева задржати 0:0 против страшног БСКа. Фудбалско првенство је завршено 09. новембра у осијеку, било је 1.1. Првак је била Конкордија, док је Славија завршила на петом мјесту са 6 бодова. Одмах по завршетку шампионата Југославије Славија се укључује у Првенство Подсавеза, гдје је опет била прва са седам побједа и једним поразом. У 1930. години Славија је одиграла 38 утакмица, од тога је 23 добила , 10 изгубила, 5 играла неријешено, постигла 134, а примила 55 погодака. 
Почетком 1931. годинае Славија мјесец и по не зна за терен. Цио јануар су славили: Божи, Стеван дан, Православну нову годину, Светог Јована, Светог Саву и тек 22. фебруара истрчали на терен. Исте године Славија гостује у бања Луци 31. маја и 1. јуна и игра двије пријатељске утакмице са Крајишником. Прву је добила 3:0, а другу изгубила 1:0. По повратку из Бања Луке, слиједи пут у Требиње гдје головима Дивчића, гавриловића и Њемчевића побјеђује Леотар 3:1. Забиљежено је тада да су били изненађени гостопримством цијелог града Требиња и да им није било јасно због чега. У 1931. години одиграла је Славија 34. утакмице, добила је 19, изгубила 10, играла неријешено 5, постигла 88, а примила 59. голова.
Наредна година остаће упамћена по сусрету Славије са турским Бешикташом 07. маја 1932. године. Резултат је био 1:1. На крају такмичарске сезоне Славија је завршила на трећем мјесту са 14 бодова и само је корак дијелио да се пласира у завршницу државног првенства, а у сарајевском првенству била је друга иза ривала САШКа. Бек Славије Славко Загорац дебитовао је за репрезентацију Југославије на турнеји по Шпанији и Португалији. 
Почетак државног првенства 1933. године с несртрпљењем се очекивао јер је Славија одмах на старту добила фаворита београдског БСКа. Велики спектакл пред 5.000 гледалаца завршен је 1:1. услиједило је гостовање Војводини у Нови Сад гдје је било 2:2. Васкршње празнике уобичајено су обиљежавали турнири. Тако је било 16 и 17 априла 1934. године и то на два стадиона, на Марин Двору у Ковачићима. Остаће упамћена првенствена побједа против Славије у Осијеку 4:0, а потом и Грађанског у Сарајеву 3:1, те 27. аугуста против новосадске Војводине 4:1. Последњу првенствену утакмицу Славија је одиграла у Београду против БСКа у београду 29. октобра и изгубила 2:1. Славија је завршила на 7. мјесту. Током 1933. године одиграла је 36. утакмица и први пут имала негативан биланс, 15 побједа, 16 пораза и пет неријешених сусрета. Постигла је 99, а примила 68 голова.

Деби Рате Дугоњића

Међу истакнутим Српским фудбалерима и фудбалским радницима је народни херој Рато Дугоњић. Рођен је у Требињу, 10. јануара 1916. године, одакле као дјечак долази на школовање у Сарајево. Гледао је фудбалске мајсторе у Славијином дресу и маштао да једног дана и он обуче тај дрес. То ће се , наравно догодити. Рато Дугоњић се прикључио Славијиној селекцији, постао њен пионира касније јуниор и првотимац. Био је међу Славијим дјечацима који су тридесетих година дизали клуб у фудбалске висине. Првотимац је поста са 17 година 6 мјесеци и 6 дана. Дебитовао је у Сарајеву, 16. јула 1933. године, на утакмици Славија – Слога 2:1. четири године рато Дугоњић је носио дрес Славије. Одиграо је одста утакмица, постигао много лијепих голова. Био је брз, лаког корака, имао је добар старт, осјећај за лопту и простор, незгодан за противничке голмане. Бриљирао је у сензационалној побједи Славије над Грађанским из Загреба у државном првенству 1935. године и постигао један гол. Једну од својих најбољих игара у дресу Славије пружио је Дугоњић у првенственој утакмици против Хајдука у Сарајеву 31. јуна 1935. године. Побиједила је Славија 2:1, а гол одлуке постигао је Дугоњић у 67. минути. Претходно је Рајлић у 53. минути поравнао на 1:1. У вријеме свог највеће играчког успона одлази у Београд на студије. Студирао је на Правном факултету и био један од најактивнијих у Омладинском покрету. Због великих обавеза на факултету и Омладинском покрету Дугоњић 1937. године престаје да игра за Славију. Извјесно вријеме је играо за САШК против којег је увијек имао посебну инспирацију и често био међу најбољим појединцима. Своју последњу утакмицу у дресу Славије Рато Дугоњић је одиграо у Љубљани против екипе Љубљане. Било је то у последњем колу у првенственој сезони 1936/37. 
Током другог свејтског рата Рато Дугоњић се борио у партизанима против окупатора. Био је истакнути руководилац, вијећник Авноја и Завнобиха. По ослобођењу земље активно се укључује у њену обнову и изградњу. Обављао је значајне политичке функције. Био је предсједник Скупштине БиХ, министар у влади Југославије, амбасадор у УАР и Пољској, предсједник Савеза конференције ССРЊ, члан Савјета Федерације, члан Предсједиштва СФР Југославије. Када се послије ослобођења обнављао рад Фудбалске организације Дугоњић је био један од најактивнијих на том пољу. Тако је 08. септембра 1948. године одржана у Београду Скупштина Фудбалског савеза Југославије.на тој скупштини су донесене значајне одлуке, као на примјер осамостаљивање фудбалске организације под именом Фудбалски савез Југославије. За првог предсједника изабран је Рато Дугоњић Те године репрезентација Југославије постиже велики успјех на Олимпијским играма у Лондону освајањем сребрне медаље. Ти успјеси су настављени и на сљедећим ОИ у Хелсинкију 1952 (сребро),Мелбурну 1956 (сребро), Рим (1960) злато, а Југославија послије 20 година поново игра на СП 1950. године у Бразилу.
Рато Дугоњић је носилац Партизанске споменице 1941. године и више других одликовања. За народног хероја проглашен је 27. новембра 1953. године.
Првенствене борбе у 1929. години почеле су 24. марта. Славија је на своме стадиону дочекала Жељезничар и побиједила са 4:0 (Р. Њемчевић два пута, а Загорац и Остојић по једном). Своју најважнију утакмицу у 1929. години Славија је имала 14. априла против фаворизованог Хајдука. Након јесени имали су исти број бодова, Славија је успјела побиједи Хајдука 2:0 головима Докића у 42 и 77. минути, и коло прије краја првенства, осигурати титулу. Последње коло 21. априла са ривалом Сашком није одлучивало ништа, али се Славија није опустила и била је увјерљива 5:0. Са два бода вишка од Хајдука имала је 11 побједа и само један реми, дакле без пораза, уз постигнутих 76, а примљена свега 3 гола. У таквој атмосфери Славија је прославила свој велики јубилеј: 20 година постојања и успјешног рада. Тако је одлучио клуб иако је се јубилеј навршио годину дана раније. Велика прослава почела је током Васршњих празника, 05 и 06. маја, а наступе су имале све селекције Славије. Сајевски фудбалски подсавез одлучио је 1929. године да се првенство поново игра по разредима и клубови су били подијељени у Први и Други разред. Славија је као првак бранила титулу и 29. септембра приредила сензацију поразом од Жељезничара 1:0 на отварању нове сезоне. Нардни испит био је пуно бољи завршен је побједом против хајдука 3:1. Остаће забиљежена и висока побједа против сарајевског Борца 10. новембра, коју је Славија добила са чак 16:0. У 1929. години СК Славија одиграла је 29 утакмица. Побиједила је 21, изгубила 7, играла неријешено 1. Постигла је 115, а примила 43. гола.
Година 1930. опет у знаку Славије. Послије прошлогодишњег тријумфа у Сарајевској лиги одбранила је титулу побиједивши у одлучујућој утакмици 06. априла, Хајдук 5:2.
Исте године Славија први пут игра у Првенству Југославије од 07. септембра до 09. новембра. Играла је у Сплиту гдје је поражена 3:1 од Хајдука, у београду против БСКа који је у то вријеме у својим редовима имао голгетера једног Мошу Марјановића, чувено десано крило Александра Тирнарића, халфове Арсенијевића и Јовановића па пораз од 5:2 није био разочарење. Потом је Славија изгубила од загребачке Конкордије 3:1, а прва побједа услиједила је против Славије из Осијека 3:2, да би прави бродолом у Сарајеву доживио сплитски Хајдук 4:0, а 19. октобра у сарајеву успијева задржати 0:0 против страшног БСКа. Фудбалско првенство је завршено 09. новембра у осијеку, било је 1.1. Првак је била Конкордија, док је Славија завршила на петом мјесту са 6 бодова. Одмах по завршетку шампионата Југославије Славија се укључује у Првенство Подсавеза, гдје је опет била прва са седам побједа и једним поразом. У 1930. години Славија је одиграла 38 утакмица, од тога је 23 добила , 10 изгубила, 5 играла неријешено, постигла 134, а примила 55 погодака. 
Почетком 1931. годинае Славија мјесец и по не зна за терен. Цио јануар су славили: Божи, Стеван дан, Православну нову годину, Светог Јована, Светог Саву и тек 22. фебруара истрчали на терен. Исте године Славија гостује у бања Луци 31. маја и 1. јуна и игра двије пријатељске утакмице са Крајишником. Прву је добила 3:0, а другу изгубила 1:0. По повратку из Бања Луке, слиједи пут у Требиње гдје головима Дивчића, гавриловића и Њемчевића побјеђује Леотар 3:1. Забиљежено је тада да су били изненађени гостопримством цијелог града Требиња и да им није било јасно због чега. У 1931. години одиграла је Славија 34. утакмице, добила је 19, изгубила 10, играла неријешено 5, постигла 88, а примила 59. голова.
Наредна година остаће упамћена по сусрету Славије са турским Бешикташом 07. маја 1932. године. Резултат је био 1:1. На крају такмичарске сезоне Славија је завршила на трећем мјесту са 14 бодова и само је корак дијелио да се пласира у завршницу државног првенства, а у сарајевском првенству била је друга иза ривала САШКа. Бек Славије Славко Загорац дебитовао је за репрезентацију Југославије на турнеји по Шпанији и Португалији. 
Почетак државног првенства 1933. године с несртрпљењем се очекивао јер је Славија одмах на старту добила фаворита београдског БСКа. Велики спектакл пред 5.000 гледалаца завршен је 1:1. услиједило је гостовање Војводини у Нови Сад гдје је било 2:2. Васкршње празнике уобичајено су обиљежавали турнири. Тако је било 16 и 17 априла 1934. године и то на два стадиона, на Марин Двору у Ковачићима. Остаће упамћена првенствена побједа против Славије у Осијеку 4:0, а потом и Грађанског у Сарајеву 3:1, те 27. аугуста против новосадске Војводине 4:1. Последњу првенствену утакмицу Славија је одиграла у Београду против БСКа у београду 29. октобра и изгубила 2:1. Славија је завршила на 7. мјесту. Током 1933. године одиграла је 36. утакмица и први пут имала негативан биланс, 15 побједа, 16 пораза и пет неријешених сусрета. Постигла је 99, а примила 68 голова.

Прослава 30 година постојања клуба 

Од 03 до 11. септембра 1938. године прослављена је 30-годишњица постојања Клуба. На прослави је учешће узело 18 клубова, а као најзначајнији гост била је Славија из Софије. Одиграно је 18 утакмица. Високи покровитељ ове значајне манифестације у Сарајеву, био је Његово Величанство Краљ Петар ИИ, а покровитељства прославе прихватио се предсједник владе господин др. Милан Стојадиновић. Поред њега почасни одбор сачињавали су: Др. Мехмед Спахо министар саобраћаја, Богољуб Кујунџић, министар шума и руда. Домаћин прославе, Славија одиграла је три утакмице: Славија – Сашк 0.1, Славија – Ђерђелез 2:0, а шлагер прославе био је међународни сусрет са прашком Славијом у којем је Славија головима Рајлића (2) и Лера и Пресингера побиједила 4:1.
Подсјетимо, Славија у наставак сезоне улази са 7. мјеста са 12 бодова. Ни близу врха, али без бојазни да ће доћи у опасну зону за испадање. На крају првенства 30. априла 1939. године задржала је седму позицију са 19 освојених бодова. 
Углед Славије је стално растао и секертар Славије иван Кап успијева закључити турнеју по Грчкој и Пааестини. Сарајлије ће кренути на пут 20 септембра. У Палестини Славија има заказане четири утакмице, а турнеју и пут одобрио је Фудбалски савез Југославије. 
Фудбалско првенство Југсолавије стартовало је у двије групе, Српској и Хрватској-Словеначкој 30. јула 1939. године са по десет клубова, а по три првопласирана формирали су јединствену лигу од 6 клубова. Завршни дио првенства је одигран од 02 до 19. јуна 1940. године. У Српској лиги трку за првака водили су БСК, Југославија и Славија, заузели су прва три мјеста и пласирали се у завршницу која ће се играти на прољеће 1940. године.Славија је била хит и највеће изненађење, рано је осигурала себи једно од првих мјеста на табели, чак на најбољем путу да постане и првак државе, и извјесно је да ће ове године учествовати у такмичењу за Средњоевропски куп. Ипак, одлучујућу утакмицу на свом терену са Грађанским Славија 06. јуна 1940. године губи 3:2, а тиме и титулу. Најбољи стријелац Славије у 1940. години био је центарфор Рајлић који је постигао 39. голова, други је био Шалипур са 29 погодака. Послије овог највећег успјеха у протекле три деценије Славија се почела припремати за нови шампионат који ће јој бити у Краљевини Југославији последњи. Прије тога услиједила је већ споменута сензација и побједа над славним Ференцварошом. Играчима је на име премија исплаћено 84.049 динара. Клуб је остварио највеће проходе откада постоји 563.651 динар.
Црни облаци 1941. године надвили су се над Сарајевом. Тог 30. марта 1941. године Славија је одиграла своју последњу првенствену утакмицу. Било је то на Марин Двору против БСК пред више од 5000&l