Спортско новинарство Републике Српске и Босне и Херцеговине јуче је остало без једног од најбољих посланика писане речи Горана Иванковића, човjека који је својом добротом, племенитошћу и хуманошћу давао печат  где год је долазио.,. Изненадна смрт покосила је човјека који је својим писањем,али и извјештавањем за многе радио станице пленио осебујним стилом и дјечачком спортском занесеношћу. Стизао је Горан,на све спортске манифестације и у Источном Сарајеву и Сарајеву. Ништа му није било тешко и никога никада није одбио да му помогне,пошаље извештај, јави се радио станици.Није у његовом рјечнику постојала реч не могу,или нећу.Рођен је 1958 године у Тузли,где му је отац службовао,а  радни вјек провео је као припадник Министарства унутрашњих послова у Сарајеву и Источном Сарајеву. Завршио је Средњу школу МУП-а.По одласку у пензију,као припадник полиције Републике Српске, у потпуности се посветио дјечачкој љубави -.новинарству. Са огромним жаром и невјероватном енергијом исписао је неке нове странице спортског новинарства Источног Сарајева.Никада га није напушато благи осмјех и топли,племенити поглед.За свакога је имао и времена и простора. Добитник је великог броја признања и награда града Источног Сарајуева за допринос и  развоју спорта. Уживао је пословима портпарола Клуба малог

фудбала Танго.Био је и брижни отац кћерки и  сину и поносни деда двогодишњег унука.Горан Иванковић био је  својевремено и сарадник Спортског журнала.Колико је волио спортско новинарство говори и његова реченица,“Да знају колико волим писати, не би ме ни плаћали.“ Памтићемо га као поносног и племенитог човјека, спортског заљубљеника.  Недостајаће нам његов карактеристично јављање: „Е гдје си!Шта има?“

Живио је у новинаству и живио је за новинарство.

• Следећа >